Slabost

Ako nesto nisam pozelela, cak ni za jedan trenutak, to je da se ovo mesto pretvori u ono sto moze da ima oblik dnevnika. To najpre iz razloga sto dnevnik ne spada u oblast kreativnog stvaranja (iako je svaka misao kreacija glave, duse, srca a redosled je ovde nebitan ili pak odredjen trenutnom prevagom odredjenog dela), i zato sto u sebi krije ono najtananije od unutrasnjeg ja (sto moze da ima veze sa kreativnoscu ali to ipak nije), zato sto sam sa pisanjem dnevnika prestala jos pre mnogo godina (sto je katastrofalna greska za onog ko ima problem sa memorijom ali i problem sa potrebom da sve, pa i ono najgore ipak sacuva negde a onda (pod)svesno to ipak ne uradi), zato sto je ovo mesto trebalo da izrodi nove ideje a ne spadne na obecanja da ce ideje biti sprovedene. I nisu. Niti mislim da mogu iako je to, neko obecanje dato. Izgubila sam i snagu i zelju. Padovi su svakako neminovnost ali za voljne to je tek trenutak slabosti. Moja volja se pri padu slomila, u paramparcad. Skupljam je nedeljama, komadic po komadic i ne mogu nista da sastavim. Ono sto se skupilo na gomilu lici na krhotine nicega, sto sluti na bacanje na mesto kome i pripada. Onda se postavlja pitanje cemu i ovaj blog. Postavlja se pitanje kako nesto tako veliko na pocetku moze da se pretvori ni u sta? Nista dovodi do toga da ne mogu da ne otvorim svoje kutije, predjem rukama preko kartona, perli, traka, svega onoga sto sam sa toliko pozitivnosti skupljala, a da sada ne pozelim da sve to bacim ili mozda bolje poklonim onome ko bi umeo da iz toga izvuce nesto. Prestala sam cak da sanjam ono sto bih trebala da napravim a toliko je toga u snovima bilo i toliko od njih napravljeno. Svrha sada ne postoji.

Sta sa nedostatkom volje koja ubija rec? A ona je ipak izletela ovde, mada ne sa namerom da ostavi neki grandiozni trag jer to sigurno u ovom obliku i ne moze. Nekada te reci ubijam silom (volje?) ili mozda ipak opet njenim nedostatkom, to ne znam da razgranicim. U poslednje vreme nemam potrebu ni da pricam, da razgovaram, cak se i sa "ja" dijalozi sve vise skracuju i sklanjaju svako u svoj kutak. Ono sto me nekada cinilo tako ponosnom na sebe (da, ima tu nekih svetlih trenutaka koje prisvajam i postujem) bila je potreba i sposobnost da saslusam druge, one kojima je slusanje neophodno, makar i bez saveta. Sve vise sebe pronalazim kako nisam u stanju da to pruzim. Klonim se prica, ljudi jer osecam da ne mogu da upijem ono sto daju ili sto traze da dobiju. Odbija se od mene sve to, klizi poput vode na kozi. To me tera da pomislim da sam postala previse neosetljiva. Ili ipak svesna da ne posedujem tu moc za koju sam mislila da imam (spremnost na davanje). U stvari, nisam sigurna da je rec o tome jer jos uvek osecam da ta potreba nije umrla, vec da sam kao i za realizaciju ideja, guranje svojih presahlih zelja, postala preumorna. Zelela bih samo da zaspim i da se nakon budjenja osetim odmornom i spremnom za neki nastavak ili jos bolje neki pocetak koji nagovestava nesto. Nesto a ne nista pretvoreno u neupotrebljivu gomilu. I da nekako pronadjem uzajamnost koja se otrgla, valjda nekom mojom greskom. Mislim na uzajamnost davanja i dobijanja. Mozda se zato osecam tako praznom. I doprlom do zida kome nema ni uocljivog kraja, ni pocetka, ni vidljivog vrha a za kopanje tunela ispod nisam spremna. Ne znam sta je lakse (po duh), iscepati pravi papir iz dnevnika ili uraditi jedan obican delete napisanog? Valjda je isto...kao sto je isto da se nista ovim pisanjem nece promeniti cak i ako ne dodje do brisanja. Porazavajuca cinjenica...