Verovanje

Pokusavam da se oduprem potrebi da pisem ono sto osecam, kako ovo mesto ne bih ucinila jos gorim no sto jeste. Pokusavam da se oduprem potrebi da nastavim sa onim sto sam pisala pre par dana, kako ovo mesto ne bi pocelo da lici na mesto izliva negativnih emocija. Malocas sam usla na jedan forum ciji sam posetilac pa i relativno redovni ucesnik do skora bila. Volim da procitam sta drugi pisu ali me na to ne nagoni puka znatizelja koja bi iskopala nesto od tudjosti. Pre je u pitanju potreba da se zadje i pronadje nesto od slicnosti ili uoci razlika kao neminovnost medju ljudima. Osim jednog bloga koji redovno pratim i koji na mene uvek ostavi toliko pozitivnih utisaka, jer je bogat, prozet dubinom i sadrzajnoscu njenog pisca (nje, specificne, drugacije), upleo se jos jedan, novi, koji me iznenadio svojom sadrzinom. Da li bih to nazvala paralelnoscu ljudskih svetova koji egzistiraju ne znajuci jedno za drugo, paralelnoscu slicnih razmisljanja i osecanja, ili slucajnoscu podudarnosti to vec ne znam. Stil je neznatno drugaciji od onog sto bi moglo da se viseprocentno veze za mene samu, odnosno nacin na koji bih to izrazila ali je ishod napisanog a prezivljavanog zapanjujuce slican. Skoro sve jeste, osim vrste muzike koju ja licno ne volim te otud i ne slusam. A postavlja sebi ista pitanja, suocava se sa sobom na slican nacin, pokusava da pronadje svetlost na mestima koja su zamracena...pocecu da verujem da je najobicnija zabluda da smo toliko razliciti. Jer nismo. Samo postoji razlika u tome sto neko to moze javno da kaze a neko ne. Ali zar ovo ovde takodje ne lici na skidanje, bez masovnije (forumske) publike ili cak nikakve, sto je u celoj (ovoj) prici ponajbolje. I kao da ovo ne moze da se napise samom sebi i posalje u folder nazvan - Ja u elementu. Egzibicionizam duse koja se nakon cele predstave oseca pomalo tuzno i jos istrosenije no sto je bila. Da li bih volela da je upoznam...tu nju, sto slicno pise? Palo mi je to na pamet. Zasto ona ima potrebu da o tome pise? Ne vidim da oseca bilo kakvo rasterecenje jer se iz dana u dan tekst produzava sa istovrsnim ili slicnim neodumicama na koje nije u stanju, poput mene same da da odgovore. Zasto se u stvari namece ta potreba za pisanjem? Da se ne bi zaboravilo kako je nekada bilo? Da bi se nasao neko ko moze da pruzi reci utehe? Da bi drugi videli da je sos u koji svi s vremena na vreme upadnu jedan te isti ali duzina i vreme kuvanja u njemu razlicito? Pitala bih je ali ne vidim svrhu. (Samo)zadovoljstvo izbacivanja konfuzije je moje...i njeno...i samo licno koje vapi da nestane sto pre. Valjda je pisanje o tome jedan od pokusaja da se to i ostvari. Samo nisam sigurna da i pored moci koju rec moze da ima, ona jeste u stanju da napravi taj hokus-pokus. Mozda je stvar u vezbanju. Da li madjionicari ikada posto savladaju trik bez greske, pocnu da veruju u cuda, zaboravljajuci sta iza svega stoji? Meni rekviziti non stop ispadaju iz ruku.