Bookmarks ili graničnici za knjige

Ako mi nešto osobito prija to je činjenica pojavljivanja nečeg novog, drugačijeg, zanimljivog, što moze da izazove pažnju ali uporedo s time i potrebu da se tome malo više posvetim. Desilo se iznenada. Verovatno ima veze i sa nekim drugim ljubavima...sve su one na ovaj ili onaj način povezive, makar i slučajem.
Perlice nisu ljubav ali zanimljivost koja mami oko jedne obične zene :). Moja neobičnost ipak pokazuje svoje pravo lice, a leži u tome što ih na sebi nikada ne nosim ali volim da vidim na drugima, naravno u obliku nakita. No, njihova korisnost se ne završava baš i samo tu.Tu uskače jedna druga ili bolje rečeno prva ljubav - knjige. Ovog puta neću o njima iako me to jako mami, već o onome što naslov ovog teksta govori - granicnici ili tkzv. bookmarks.Moguće ih je praviti u različitim oblicima, od različitih materijala ali namena je uvek ista. Na ovo mesto uskaču perlice koje zaista mogu da posluže datoj svrsi, i to jako uspešno po mom mišljenju. Evo nečeg na čemu sam radila poslednjih dana, napravila sam oko 15-ak različitih, po boji, obliku, ali ću postaviti samo nekolicinu. Ostatak ce doći kasnije na red ili pak na zvaničnu FB fanpage stranicu. Da, ovo je i priprema za izložbu koja predstoji krajem ovog meseca u dva grada. Radujem se i strepim! Nije razlog za brigu ali opet...meni ovo nekako znači.

Ono zbog čega...

...je ovo pokrenuto nikako da dodje na red. Moraće da sačeka još malo, samo još malo. Iako sam još uvek(?!) emotivno vezana za isto, doza nespremnosti pritišće da bi se u to ozbiljnije i na pisani način upustila. Kako je loše pravdati se i nalaziti izgovore :(. Sve mi se čini da će jednog dana ovaj tekst iz bloga ispariti, no opet...ne sada...a imam potrebu da pišem o nečemu, samo ne bilo čemu. A opet se bojim da kako je namera pokretanja celog bloga bila okrenuta nečemu drugom, nečem laganom,"mekom", ispunjujućem, a neka razmišljanja poguraju na drugu stranu, to onda on (blog)može da izgubi na obliku, snazi, lepoti (ako može takvo što da se postigne odjednom, pa i uopšte).

Otprilike u vreme rodjenja ovog bloga, "pričala" sam mail-om sa nekim dragim, onako neobavezno, spontano o nečemu što me još tada podstaklo da napišem jedan tekst o tome. Sliku sam potisnula ali trenutak izranjanja uvek dodje, zbog ovog ili onog razloga. Razlog lebdi u vazduhu, s vremena na vreme okrzne vrškom svog postojanja, udalji se a onda opet vrati.
Šta je dom, šta je kuća? Gde je jedno, gde drugo? Da li je isto i ako nije zašto nije? O ovome možda, ali samo možda može da da odgovor samo onaj ko mora da izvaga ove stvari, kada se dve opcije pojave kao potencijal, kao izbor, onaj ko se našao pred dilemom da li je izgubio/dobio dom ili kuću, da li je sa konačnom odlukom stekao slobodu ili zatvor?

Dom i kuća...ne samo da razmišljam o tome, nego me ti pojmovi sve više bacaju u konfuziju. Jer ja više nisam sigurna da je dom ovde, u Srbiji. Nekada davno, svaki ulazak u rodni grad, makar s kratkog odsustva iz njega, za mene je bio neka vrsta umirenja (dolazim svojoj kući, svemu poznatom, neko blaženstvo se razvije). Sada mi je ceo grad, država postala pomalo strana. Nisam sigurna da je druga zemlja u kojoj sam živela toliko tome doprinela ali verovatno jeste ubrzala sazrevanje takvog mišljenja. Iz prostog razloga što se i sam grad menja ali i ja sama. Ili možda moj pogled na njega. Mada sam grad nema veze sa osećanjem doma (rečenica - tvoj dom je tamo gde je tvoje srce), nekako se zaključci uvek vezuju za mesto gde se taj dom/kuća nalaze. Sama činjenica da ništa nije kao ranije, da ti mnogo stvari smeta, da te neke stvari užasavaju, gadiš ih se (nije prejaka reč), da je sve postala jedna tužna i ružna slika, ne može da izbriše taj gorki osećaj i kada ulaziš u svoj dom, gde su tvoje slike, tvoje knjige, tvoje stvari. Naravno, nerealno je reći da se nisam dobro osetila kada sam nakon odsustva kročila u svoj dom/kuću (i dalje ne želim da odvajam to jedno od drugog ili budem jasno definisana)...čak sam se osetila jako dobro, sve je bilo blisko, toplo, naše ali iskoračenje iz ta četri zida dovodi do suočavanja sa nekim stvarima koje ne prijaju oku...a dom/kuća ne može uvek da bude utočište (ili ipak moze?)a mora. Ja sam idealista pa hoću da sve to ukomponujem i sve bude nekako nepodvojeno. Tu nepodvojenost sam osetila baš u drugoj zemlji ali ne ranije, vec kasnije, kada je sve sleglo. Doduše, ni ta kuća/dom nije baš onako kako moj san nalaže ali je blizu toga..on toliko ne odudara od spoljnog. I verovatno bi poprimio još toplije boje kada bi se tu udario lični pecat.
Vezanost za stvari...danas smo se vraćali iz šetnje...prilazimo svojoj kući i kroz glavu mi prolazi misao - baš je lepa, sredili smo je, ima još ponečeg ali to je to...i mi ćemo možda morati da je napustimo (odemo u drugu, i da li više drugu ili ipak sve više prvu zemlju)...da li ja to mogu? Da li ja to trebam? Ima li smisla? Ovo je moj život (bio), sve je satkano i prošlo kroz nju....A opet, koliko je to uopšte važno ako u sebi ne nosi ništa od onog što je bitnije od sada i od nekada?

I dalje ne znam odgovor na to pitanje ali me pomalo brine što srce jos uvek ne ume da prepozna dom mada ga naslućuje (zabrinutost zbog nespremnosti na istinu?). I što dom ipak nije isto što i kuća, nije isto što i uspomene, nije isto što i prošlost. To je nešto što znači sigurnost, postojanost, spokojstvo, tihu radost. Da li je takva konstatacija dovoljno moćna da se ponekad osetim kao potpuni beskućnik i večni tragalac (za domom ili kućom) koji se pomalo umorio od tolike potrage i napora u traganju? Ili sam samo nomad u duši koji traži izgovor za neodlučnost.

Emocija u bojama

Za danas ovo...i pitanje - Koliko je blog dobar način za deljenje trenutnih osećanja, svake emocije koja nečim pokrenuta, podstaknuta, želi da se izrazi rečima? I može li se uopšte emocija izražavati na taj način a da ne ostane neokrnjena, nekako otrgnuta od suštine? Da li je možda lakše, bolje, neposrednije izraziti je putem muzike ili boja? Nevezano neposredno ali ipak i da, navešću što sam negde nekad napisala na temu da li i kako je moguće slepom čoveku opisati boje...

"Percepcija zasigurno mora da bude drugačija kod onih čiji vid nije u potpunosti oštećen ili je na granici da se izjednači sa mrakom, od onih kojima je spoljni svet nesrećom uskraćen oduvek. Prvi bi se uvek držali sećanja i spoznaje koju već imaju o odredjenim stvarima dok su drugi u potpunom hendikepu da odrede i formu i boju koja na oblik naleže. Ipak, postoji jedan eksperiment koji i videći i slepi mogu da isprobaju...uspeva uz dobru koncentraciju - reč je o stavljanju dlanova iznad papira različitih boja. Boje isijavaju svoju toplinu ili hladnoću pa je lako odvojiti žutu, narandžastu i crvenu od plave, zelene i sive na primer. Treba "oslušnuti zvuk i protumačiti vid" sopstvenih ruku.

Nevidećem bih moju crvenu objasnila ovako, ne vezujući je za predmete i već poznate oblike (slep ne zna sta je jagoda, niti koje je boje osim da je sitna, jestiva, ukusna)...vezala bih objašnjenje za emociju...crveno - žudnja, uzburkanost, grč u stomaku izazvano lepim osećanjem (kraljevska crvena, baršunasta crvena, tamna kao sveža krv - koju slep moze da oseti kao miris gvoždja i lepljivu tečnost).

Boje se mogu pretočiti u muziku, muzika u boje, reči u muziku, muzika u reči, reči u boje, boje u sve.

Ljutnja, suzdržanost, plac, strah, pesimizam, volja, besmisao...gušimo se u bojama."


Ova muzika je nesto tirkizno, zeleno-plavo, duboko...
A kako bi se nazvala emocija obojena ovim tirkiznim? Neopisivo rečima, čak ni u pokušaju.

Želim i mogu

Ponekad se pitam da li sam samo od onih koja u suočavanju sa protokom vremena uvek izadje pognute glave, usplahirena zbog nemogućnosti savladavanja barem kratkih vremenskih distanci, ili pak od onih koji će kad tad morati da se pomire sa činjenicom da je vreme neuhvatljiv, čak nemerljiv pojam iako se razgraničava na stare, nove, prethodne, buduće, dobre, loše...periode,godine, mesece, dane, trenutke...Zaključujem jedno - prošlo je isuviše od poslednjeg pisanja na ovom blogu i tome nije kriv Hronos vec ja sama. A želela sam, stvarno :). Počinjala više puta, terala neposlušne misli da se saberu i usredsrede na ovaj kutak, da nešto važno što se provlačilo i tražilo svoje ishodovanje kroz reči, svoje uhlebljenje pronadje baš tu. Onda bi i taj trenutak iščileo brže no što bi se stvari posložile na najlepši način. Tako prestane čarolija, nestane razlog, nastane zatišje. Tromesečno i nešto malo više. Onda dodje dovoljno jak razlog da se, čak i kad razlog nema konkretnog imena, donese odluka o okretanju novog lista, premda je knjiga i dalje stara, pohabana od premetanja po rukama ali neodvojiva od onog koji je zbog nečeg ima. Na redstojećim listovima vidim nešto više od onog što se završilo na obećanjima...više fotografija, muzike a pre svega pisane reči. I možda samopodsticaja na ono što čeka, i čeka, i nikako da se pokrene ispod prekrivača jer i dalje spava snom uspavane lepotice koju je vajni princ zaboravio u kuli jer se zaneo nekim drugim stvarima usput.
Ono što se u medjuvremenu desilo a da se (kao) moze smatrati važnim, a možda i nije lepo reći - kao- jer u izvesnom smislu jeste važno, drugačije, opipljivo po pitanju ostvarenja, jesu dve izložbe rukotvorina na kojima sam učestvovala u novembru i decembru, sada vec bivše 2010 godine. Odigrale su se u gradu u kom živim a za svoje učešće mogu da zahvalim grupi lokalnih entuzijastkinja, jako talentovanih devojaka i žena, za koju sam saznala iz i sa kojom se povezala putem net-a. One su u tome izvanredne (mislim prvenstveno na to čime se bave a to je izrada originalnog nakita, pletenina, šivenje torbi, slikanje, pravljenje čestitki)a ja se tek privikavam na javna izlaganja. Upoznala sam neka nova lica, doživela čar uzbudjenja kada se neko zainteresuje i sa oduševljenjem kupi ono čemu se srcem predaješ....i bude lepo :). Osim one doze straha da sve to moze da nestane, da ne zaživi, da ne bude ozbiljno a ja tome jako težim. U stvari, želim da ono što čini mi se umem da radim, i u čemu uživam bez obzira na sate provedene nad kartonom i trakama, uvek u društvu nezamenljive muzike, mora da ima neki smisao.

Traženje smisla u vremenu besmisla...valjda je to način...i da se Hronosu stane na crtu, a i sebi uinat dokaže da nije sve tako, tako....