Želim i mogu

Ponekad se pitam da li sam samo od onih koja u suočavanju sa protokom vremena uvek izadje pognute glave, usplahirena zbog nemogućnosti savladavanja barem kratkih vremenskih distanci, ili pak od onih koji će kad tad morati da se pomire sa činjenicom da je vreme neuhvatljiv, čak nemerljiv pojam iako se razgraničava na stare, nove, prethodne, buduće, dobre, loše...periode,godine, mesece, dane, trenutke...Zaključujem jedno - prošlo je isuviše od poslednjeg pisanja na ovom blogu i tome nije kriv Hronos vec ja sama. A želela sam, stvarno :). Počinjala više puta, terala neposlušne misli da se saberu i usredsrede na ovaj kutak, da nešto važno što se provlačilo i tražilo svoje ishodovanje kroz reči, svoje uhlebljenje pronadje baš tu. Onda bi i taj trenutak iščileo brže no što bi se stvari posložile na najlepši način. Tako prestane čarolija, nestane razlog, nastane zatišje. Tromesečno i nešto malo više. Onda dodje dovoljno jak razlog da se, čak i kad razlog nema konkretnog imena, donese odluka o okretanju novog lista, premda je knjiga i dalje stara, pohabana od premetanja po rukama ali neodvojiva od onog koji je zbog nečeg ima. Na redstojećim listovima vidim nešto više od onog što se završilo na obećanjima...više fotografija, muzike a pre svega pisane reči. I možda samopodsticaja na ono što čeka, i čeka, i nikako da se pokrene ispod prekrivača jer i dalje spava snom uspavane lepotice koju je vajni princ zaboravio u kuli jer se zaneo nekim drugim stvarima usput.
Ono što se u medjuvremenu desilo a da se (kao) moze smatrati važnim, a možda i nije lepo reći - kao- jer u izvesnom smislu jeste važno, drugačije, opipljivo po pitanju ostvarenja, jesu dve izložbe rukotvorina na kojima sam učestvovala u novembru i decembru, sada vec bivše 2010 godine. Odigrale su se u gradu u kom živim a za svoje učešće mogu da zahvalim grupi lokalnih entuzijastkinja, jako talentovanih devojaka i žena, za koju sam saznala iz i sa kojom se povezala putem net-a. One su u tome izvanredne (mislim prvenstveno na to čime se bave a to je izrada originalnog nakita, pletenina, šivenje torbi, slikanje, pravljenje čestitki)a ja se tek privikavam na javna izlaganja. Upoznala sam neka nova lica, doživela čar uzbudjenja kada se neko zainteresuje i sa oduševljenjem kupi ono čemu se srcem predaješ....i bude lepo :). Osim one doze straha da sve to moze da nestane, da ne zaživi, da ne bude ozbiljno a ja tome jako težim. U stvari, želim da ono što čini mi se umem da radim, i u čemu uživam bez obzira na sate provedene nad kartonom i trakama, uvek u društvu nezamenljive muzike, mora da ima neki smisao.

Traženje smisla u vremenu besmisla...valjda je to način...i da se Hronosu stane na crtu, a i sebi uinat dokaže da nije sve tako, tako....