Odricanje

Razmišljala sam o tome da li je potrebno održavati ovaj blog u životu ili ne? Logično pitanje proisteklo je iz činjenice što je većina razloga, a prvenstveno oni zbog kojih je pokrenut, prestala da postoji. Objašnjenje se krije u tome da je doneta definitivna odluka o prestanku bavljenja onim što je toliko obećavalo (ne u smislu tudjih obećanja, niti pak obećanja sebi samoj da ću biti istrajna,pa se to navodno negde izgubilo) i o čemu sam na početku pokretanja bloga pisala. Pominjane su čestitke, bookmarkeri, kojih i sada imam baš puno i koji čekaju da budu razdeljeni, poklonjeni jer izneti na izložbe nisu pronašli put do srca kupaca. Da li me to razočaralo? Da, jako. Čak možda više to što sam na trenutak pomislila da sam se pronašla, da sam uspela da iz sebe izvučem ideje, kreativnost, volju da stvaram nešto zanimljivo i lepo a onda je to usled nečega utihnulo. U stvari, ja nisam pomilila, ja znam da je taj osećaj bio stvaran. Koliko god se trudila da razumem te spoljašnje okolnosti koje ne idu naročito u prilog onima koji pokušavaju da svakodnevicu, banalnost, obogate nečim drugačijim, i što se očituje u zadovoljenju nekih nasušnih potreba, a ne podmirenju potreba očiju ili srca, toliko ne razumem da je tako lako odreći se toga...a valjda se tu i ja ubrajam koja se ipak lako odriče onog u šta je toliko nade polagala.

Prepune su fioke...prepune svega onog što sam kupovala i već u glavi osmislila kao gotov poklon nekome uz poklon ili kao sam poklon...prepune šarenila od koga moram da se odvojim da bih krenula dalje. Kuda, to ne znam. Probaću da deo prodam ako uopšte može, probaću da poklonim onom kome možda treba. Osećam se poprilično utučeno nakon svega. Valjda zato što je snu došao kraj. Zato je i zvanična fb fan page stranica otišla u prošlost. Malo se uplašim kad vidim kako je svo to oduševljenje, pokušaj, želja, tek tako otišla bez ikakve nade da se vrati. Odricanje...od sebe, dela sebe. Zar može to tek tako ili je trebalo dati sebi predah i čekati? Ne znam.

Probaću da još izvesno vreme ovo mesto, mada nisam sigurna na koji način, održim živim. Ukoliko ne bude išlo...neće. Sila makar pretočena u ljubav ne pomaže.

Tajna

"Kako ta virtuelna stvarnost na neki nacin skida neke koprene sa nasih srca, umova, zivota...Da li to sto se ne vidimo, ne znamo, sto nasi realni zivoti nemaju uticaja jedan na drugi, dovodi do te lakoce i poverenja?"...upitala si me, a ja sam odgovorila..." Mozda bas nedodirivanje tela dopusta dodirivanja dusa...jer virtuelno lakse otvara, prima, cedi najintimnije, bez zadrske, bez stida...jer se mozes povuci kad god pozelis, pobeci, ostaviti i pustiti vremenu da zaleci rane koje umeju podjednako da zabole kao one od realnih". Ne znam da li ces se sloziti sa mnom, ali mislim da hoces. U suprotnom neke tajne ne bi dospele tamo gde se lakse razumeju, gde nema osude, nema premeravanja, vec samo zelje da se to usadi jos dublje, da se poverenje produbi, da znas da taj neko moze da cuti razumevanjem ili razume cutanjem. Ali... da li je cutanje uvek odobravanje? Ili mozda neslusanje? Ili odgovor koji znaci upravo ono sto ne sme da bude izgovoreno jer bi u suprotnom zabolelo? A mi ne slutimo da cutanje jeste bas ono sto ne zelimo. Govorim o cutanju a u stvari mnogo je vaznije upravo dobijanje odgovora koji ima pravu tezinu i vrednost jer ne trazi nista zauzvrat, dat je dusom. Virtuelna trgovina, razmena, prodaja, bez kreditnih kartica ali mogucnoscu ulaska u nalog srca, uma?

Da li je onda tajna na sigurnom mestu? I da li tajna postane javna onda kada udje u okvire realnog? Zasto je virtuelno sigurnije od realnog? Zasto teze biva kada realnost zaiste istovetno, te se povuces, cutis iz nekih drugih a ne onih prvih razloga, kada trazi suocavanje? Da li je problem u govoru ociju, pokretu koji moze da oda nervozu, nesigurnost, lose sakrivenu istinu ili laz? Kako daljina moze da priblizi a blizina da lici na dve obale odvojene rekom, bez mosta, camca? Da li smo toliko irealni koliko virtuelno jeste najobicnija fantazija i iluzija?
Izgubila sam se u pitanjima...a mislila sam da imam neki pouzdan odgovor.
Tajna lezi u....

Verovanje

Pokusavam da se oduprem potrebi da pisem ono sto osecam, kako ovo mesto ne bih ucinila jos gorim no sto jeste. Pokusavam da se oduprem potrebi da nastavim sa onim sto sam pisala pre par dana, kako ovo mesto ne bi pocelo da lici na mesto izliva negativnih emocija. Malocas sam usla na jedan forum ciji sam posetilac pa i relativno redovni ucesnik do skora bila. Volim da procitam sta drugi pisu ali me na to ne nagoni puka znatizelja koja bi iskopala nesto od tudjosti. Pre je u pitanju potreba da se zadje i pronadje nesto od slicnosti ili uoci razlika kao neminovnost medju ljudima. Osim jednog bloga koji redovno pratim i koji na mene uvek ostavi toliko pozitivnih utisaka, jer je bogat, prozet dubinom i sadrzajnoscu njenog pisca (nje, specificne, drugacije), upleo se jos jedan, novi, koji me iznenadio svojom sadrzinom. Da li bih to nazvala paralelnoscu ljudskih svetova koji egzistiraju ne znajuci jedno za drugo, paralelnoscu slicnih razmisljanja i osecanja, ili slucajnoscu podudarnosti to vec ne znam. Stil je neznatno drugaciji od onog sto bi moglo da se viseprocentno veze za mene samu, odnosno nacin na koji bih to izrazila ali je ishod napisanog a prezivljavanog zapanjujuce slican. Skoro sve jeste, osim vrste muzike koju ja licno ne volim te otud i ne slusam. A postavlja sebi ista pitanja, suocava se sa sobom na slican nacin, pokusava da pronadje svetlost na mestima koja su zamracena...pocecu da verujem da je najobicnija zabluda da smo toliko razliciti. Jer nismo. Samo postoji razlika u tome sto neko to moze javno da kaze a neko ne. Ali zar ovo ovde takodje ne lici na skidanje, bez masovnije (forumske) publike ili cak nikakve, sto je u celoj (ovoj) prici ponajbolje. I kao da ovo ne moze da se napise samom sebi i posalje u folder nazvan - Ja u elementu. Egzibicionizam duse koja se nakon cele predstave oseca pomalo tuzno i jos istrosenije no sto je bila. Da li bih volela da je upoznam...tu nju, sto slicno pise? Palo mi je to na pamet. Zasto ona ima potrebu da o tome pise? Ne vidim da oseca bilo kakvo rasterecenje jer se iz dana u dan tekst produzava sa istovrsnim ili slicnim neodumicama na koje nije u stanju, poput mene same da da odgovore. Zasto se u stvari namece ta potreba za pisanjem? Da se ne bi zaboravilo kako je nekada bilo? Da bi se nasao neko ko moze da pruzi reci utehe? Da bi drugi videli da je sos u koji svi s vremena na vreme upadnu jedan te isti ali duzina i vreme kuvanja u njemu razlicito? Pitala bih je ali ne vidim svrhu. (Samo)zadovoljstvo izbacivanja konfuzije je moje...i njeno...i samo licno koje vapi da nestane sto pre. Valjda je pisanje o tome jedan od pokusaja da se to i ostvari. Samo nisam sigurna da i pored moci koju rec moze da ima, ona jeste u stanju da napravi taj hokus-pokus. Mozda je stvar u vezbanju. Da li madjionicari ikada posto savladaju trik bez greske, pocnu da veruju u cuda, zaboravljajuci sta iza svega stoji? Meni rekviziti non stop ispadaju iz ruku.

Slabost

Ako nesto nisam pozelela, cak ni za jedan trenutak, to je da se ovo mesto pretvori u ono sto moze da ima oblik dnevnika. To najpre iz razloga sto dnevnik ne spada u oblast kreativnog stvaranja (iako je svaka misao kreacija glave, duse, srca a redosled je ovde nebitan ili pak odredjen trenutnom prevagom odredjenog dela), i zato sto u sebi krije ono najtananije od unutrasnjeg ja (sto moze da ima veze sa kreativnoscu ali to ipak nije), zato sto sam sa pisanjem dnevnika prestala jos pre mnogo godina (sto je katastrofalna greska za onog ko ima problem sa memorijom ali i problem sa potrebom da sve, pa i ono najgore ipak sacuva negde a onda (pod)svesno to ipak ne uradi), zato sto je ovo mesto trebalo da izrodi nove ideje a ne spadne na obecanja da ce ideje biti sprovedene. I nisu. Niti mislim da mogu iako je to, neko obecanje dato. Izgubila sam i snagu i zelju. Padovi su svakako neminovnost ali za voljne to je tek trenutak slabosti. Moja volja se pri padu slomila, u paramparcad. Skupljam je nedeljama, komadic po komadic i ne mogu nista da sastavim. Ono sto se skupilo na gomilu lici na krhotine nicega, sto sluti na bacanje na mesto kome i pripada. Onda se postavlja pitanje cemu i ovaj blog. Postavlja se pitanje kako nesto tako veliko na pocetku moze da se pretvori ni u sta? Nista dovodi do toga da ne mogu da ne otvorim svoje kutije, predjem rukama preko kartona, perli, traka, svega onoga sto sam sa toliko pozitivnosti skupljala, a da sada ne pozelim da sve to bacim ili mozda bolje poklonim onome ko bi umeo da iz toga izvuce nesto. Prestala sam cak da sanjam ono sto bih trebala da napravim a toliko je toga u snovima bilo i toliko od njih napravljeno. Svrha sada ne postoji.

Sta sa nedostatkom volje koja ubija rec? A ona je ipak izletela ovde, mada ne sa namerom da ostavi neki grandiozni trag jer to sigurno u ovom obliku i ne moze. Nekada te reci ubijam silom (volje?) ili mozda ipak opet njenim nedostatkom, to ne znam da razgranicim. U poslednje vreme nemam potrebu ni da pricam, da razgovaram, cak se i sa "ja" dijalozi sve vise skracuju i sklanjaju svako u svoj kutak. Ono sto me nekada cinilo tako ponosnom na sebe (da, ima tu nekih svetlih trenutaka koje prisvajam i postujem) bila je potreba i sposobnost da saslusam druge, one kojima je slusanje neophodno, makar i bez saveta. Sve vise sebe pronalazim kako nisam u stanju da to pruzim. Klonim se prica, ljudi jer osecam da ne mogu da upijem ono sto daju ili sto traze da dobiju. Odbija se od mene sve to, klizi poput vode na kozi. To me tera da pomislim da sam postala previse neosetljiva. Ili ipak svesna da ne posedujem tu moc za koju sam mislila da imam (spremnost na davanje). U stvari, nisam sigurna da je rec o tome jer jos uvek osecam da ta potreba nije umrla, vec da sam kao i za realizaciju ideja, guranje svojih presahlih zelja, postala preumorna. Zelela bih samo da zaspim i da se nakon budjenja osetim odmornom i spremnom za neki nastavak ili jos bolje neki pocetak koji nagovestava nesto. Nesto a ne nista pretvoreno u neupotrebljivu gomilu. I da nekako pronadjem uzajamnost koja se otrgla, valjda nekom mojom greskom. Mislim na uzajamnost davanja i dobijanja. Mozda se zato osecam tako praznom. I doprlom do zida kome nema ni uocljivog kraja, ni pocetka, ni vidljivog vrha a za kopanje tunela ispod nisam spremna. Ne znam sta je lakse (po duh), iscepati pravi papir iz dnevnika ili uraditi jedan obican delete napisanog? Valjda je isto...kao sto je isto da se nista ovim pisanjem nece promeniti cak i ako ne dodje do brisanja. Porazavajuca cinjenica...

Bookmarks ili graničnici za knjige

Ako mi nešto osobito prija to je činjenica pojavljivanja nečeg novog, drugačijeg, zanimljivog, što moze da izazove pažnju ali uporedo s time i potrebu da se tome malo više posvetim. Desilo se iznenada. Verovatno ima veze i sa nekim drugim ljubavima...sve su one na ovaj ili onaj način povezive, makar i slučajem.
Perlice nisu ljubav ali zanimljivost koja mami oko jedne obične zene :). Moja neobičnost ipak pokazuje svoje pravo lice, a leži u tome što ih na sebi nikada ne nosim ali volim da vidim na drugima, naravno u obliku nakita. No, njihova korisnost se ne završava baš i samo tu.Tu uskače jedna druga ili bolje rečeno prva ljubav - knjige. Ovog puta neću o njima iako me to jako mami, već o onome što naslov ovog teksta govori - granicnici ili tkzv. bookmarks.Moguće ih je praviti u različitim oblicima, od različitih materijala ali namena je uvek ista. Na ovo mesto uskaču perlice koje zaista mogu da posluže datoj svrsi, i to jako uspešno po mom mišljenju. Evo nečeg na čemu sam radila poslednjih dana, napravila sam oko 15-ak različitih, po boji, obliku, ali ću postaviti samo nekolicinu. Ostatak ce doći kasnije na red ili pak na zvaničnu FB fanpage stranicu. Da, ovo je i priprema za izložbu koja predstoji krajem ovog meseca u dva grada. Radujem se i strepim! Nije razlog za brigu ali opet...meni ovo nekako znači.

Ono zbog čega...

...je ovo pokrenuto nikako da dodje na red. Moraće da sačeka još malo, samo još malo. Iako sam još uvek(?!) emotivno vezana za isto, doza nespremnosti pritišće da bi se u to ozbiljnije i na pisani način upustila. Kako je loše pravdati se i nalaziti izgovore :(. Sve mi se čini da će jednog dana ovaj tekst iz bloga ispariti, no opet...ne sada...a imam potrebu da pišem o nečemu, samo ne bilo čemu. A opet se bojim da kako je namera pokretanja celog bloga bila okrenuta nečemu drugom, nečem laganom,"mekom", ispunjujućem, a neka razmišljanja poguraju na drugu stranu, to onda on (blog)može da izgubi na obliku, snazi, lepoti (ako može takvo što da se postigne odjednom, pa i uopšte).

Otprilike u vreme rodjenja ovog bloga, "pričala" sam mail-om sa nekim dragim, onako neobavezno, spontano o nečemu što me još tada podstaklo da napišem jedan tekst o tome. Sliku sam potisnula ali trenutak izranjanja uvek dodje, zbog ovog ili onog razloga. Razlog lebdi u vazduhu, s vremena na vreme okrzne vrškom svog postojanja, udalji se a onda opet vrati.
Šta je dom, šta je kuća? Gde je jedno, gde drugo? Da li je isto i ako nije zašto nije? O ovome možda, ali samo možda može da da odgovor samo onaj ko mora da izvaga ove stvari, kada se dve opcije pojave kao potencijal, kao izbor, onaj ko se našao pred dilemom da li je izgubio/dobio dom ili kuću, da li je sa konačnom odlukom stekao slobodu ili zatvor?

Dom i kuća...ne samo da razmišljam o tome, nego me ti pojmovi sve više bacaju u konfuziju. Jer ja više nisam sigurna da je dom ovde, u Srbiji. Nekada davno, svaki ulazak u rodni grad, makar s kratkog odsustva iz njega, za mene je bio neka vrsta umirenja (dolazim svojoj kući, svemu poznatom, neko blaženstvo se razvije). Sada mi je ceo grad, država postala pomalo strana. Nisam sigurna da je druga zemlja u kojoj sam živela toliko tome doprinela ali verovatno jeste ubrzala sazrevanje takvog mišljenja. Iz prostog razloga što se i sam grad menja ali i ja sama. Ili možda moj pogled na njega. Mada sam grad nema veze sa osećanjem doma (rečenica - tvoj dom je tamo gde je tvoje srce), nekako se zaključci uvek vezuju za mesto gde se taj dom/kuća nalaze. Sama činjenica da ništa nije kao ranije, da ti mnogo stvari smeta, da te neke stvari užasavaju, gadiš ih se (nije prejaka reč), da je sve postala jedna tužna i ružna slika, ne može da izbriše taj gorki osećaj i kada ulaziš u svoj dom, gde su tvoje slike, tvoje knjige, tvoje stvari. Naravno, nerealno je reći da se nisam dobro osetila kada sam nakon odsustva kročila u svoj dom/kuću (i dalje ne želim da odvajam to jedno od drugog ili budem jasno definisana)...čak sam se osetila jako dobro, sve je bilo blisko, toplo, naše ali iskoračenje iz ta četri zida dovodi do suočavanja sa nekim stvarima koje ne prijaju oku...a dom/kuća ne može uvek da bude utočište (ili ipak moze?)a mora. Ja sam idealista pa hoću da sve to ukomponujem i sve bude nekako nepodvojeno. Tu nepodvojenost sam osetila baš u drugoj zemlji ali ne ranije, vec kasnije, kada je sve sleglo. Doduše, ni ta kuća/dom nije baš onako kako moj san nalaže ali je blizu toga..on toliko ne odudara od spoljnog. I verovatno bi poprimio još toplije boje kada bi se tu udario lični pecat.
Vezanost za stvari...danas smo se vraćali iz šetnje...prilazimo svojoj kući i kroz glavu mi prolazi misao - baš je lepa, sredili smo je, ima još ponečeg ali to je to...i mi ćemo možda morati da je napustimo (odemo u drugu, i da li više drugu ili ipak sve više prvu zemlju)...da li ja to mogu? Da li ja to trebam? Ima li smisla? Ovo je moj život (bio), sve je satkano i prošlo kroz nju....A opet, koliko je to uopšte važno ako u sebi ne nosi ništa od onog što je bitnije od sada i od nekada?

I dalje ne znam odgovor na to pitanje ali me pomalo brine što srce jos uvek ne ume da prepozna dom mada ga naslućuje (zabrinutost zbog nespremnosti na istinu?). I što dom ipak nije isto što i kuća, nije isto što i uspomene, nije isto što i prošlost. To je nešto što znači sigurnost, postojanost, spokojstvo, tihu radost. Da li je takva konstatacija dovoljno moćna da se ponekad osetim kao potpuni beskućnik i večni tragalac (za domom ili kućom) koji se pomalo umorio od tolike potrage i napora u traganju? Ili sam samo nomad u duši koji traži izgovor za neodlučnost.

Emocija u bojama

Za danas ovo...i pitanje - Koliko je blog dobar način za deljenje trenutnih osećanja, svake emocije koja nečim pokrenuta, podstaknuta, želi da se izrazi rečima? I može li se uopšte emocija izražavati na taj način a da ne ostane neokrnjena, nekako otrgnuta od suštine? Da li je možda lakše, bolje, neposrednije izraziti je putem muzike ili boja? Nevezano neposredno ali ipak i da, navešću što sam negde nekad napisala na temu da li i kako je moguće slepom čoveku opisati boje...

"Percepcija zasigurno mora da bude drugačija kod onih čiji vid nije u potpunosti oštećen ili je na granici da se izjednači sa mrakom, od onih kojima je spoljni svet nesrećom uskraćen oduvek. Prvi bi se uvek držali sećanja i spoznaje koju već imaju o odredjenim stvarima dok su drugi u potpunom hendikepu da odrede i formu i boju koja na oblik naleže. Ipak, postoji jedan eksperiment koji i videći i slepi mogu da isprobaju...uspeva uz dobru koncentraciju - reč je o stavljanju dlanova iznad papira različitih boja. Boje isijavaju svoju toplinu ili hladnoću pa je lako odvojiti žutu, narandžastu i crvenu od plave, zelene i sive na primer. Treba "oslušnuti zvuk i protumačiti vid" sopstvenih ruku.

Nevidećem bih moju crvenu objasnila ovako, ne vezujući je za predmete i već poznate oblike (slep ne zna sta je jagoda, niti koje je boje osim da je sitna, jestiva, ukusna)...vezala bih objašnjenje za emociju...crveno - žudnja, uzburkanost, grč u stomaku izazvano lepim osećanjem (kraljevska crvena, baršunasta crvena, tamna kao sveža krv - koju slep moze da oseti kao miris gvoždja i lepljivu tečnost).

Boje se mogu pretočiti u muziku, muzika u boje, reči u muziku, muzika u reči, reči u boje, boje u sve.

Ljutnja, suzdržanost, plac, strah, pesimizam, volja, besmisao...gušimo se u bojama."


Ova muzika je nesto tirkizno, zeleno-plavo, duboko...
A kako bi se nazvala emocija obojena ovim tirkiznim? Neopisivo rečima, čak ni u pokušaju.

Želim i mogu

Ponekad se pitam da li sam samo od onih koja u suočavanju sa protokom vremena uvek izadje pognute glave, usplahirena zbog nemogućnosti savladavanja barem kratkih vremenskih distanci, ili pak od onih koji će kad tad morati da se pomire sa činjenicom da je vreme neuhvatljiv, čak nemerljiv pojam iako se razgraničava na stare, nove, prethodne, buduće, dobre, loše...periode,godine, mesece, dane, trenutke...Zaključujem jedno - prošlo je isuviše od poslednjeg pisanja na ovom blogu i tome nije kriv Hronos vec ja sama. A želela sam, stvarno :). Počinjala više puta, terala neposlušne misli da se saberu i usredsrede na ovaj kutak, da nešto važno što se provlačilo i tražilo svoje ishodovanje kroz reči, svoje uhlebljenje pronadje baš tu. Onda bi i taj trenutak iščileo brže no što bi se stvari posložile na najlepši način. Tako prestane čarolija, nestane razlog, nastane zatišje. Tromesečno i nešto malo više. Onda dodje dovoljno jak razlog da se, čak i kad razlog nema konkretnog imena, donese odluka o okretanju novog lista, premda je knjiga i dalje stara, pohabana od premetanja po rukama ali neodvojiva od onog koji je zbog nečeg ima. Na redstojećim listovima vidim nešto više od onog što se završilo na obećanjima...više fotografija, muzike a pre svega pisane reči. I možda samopodsticaja na ono što čeka, i čeka, i nikako da se pokrene ispod prekrivača jer i dalje spava snom uspavane lepotice koju je vajni princ zaboravio u kuli jer se zaneo nekim drugim stvarima usput.
Ono što se u medjuvremenu desilo a da se (kao) moze smatrati važnim, a možda i nije lepo reći - kao- jer u izvesnom smislu jeste važno, drugačije, opipljivo po pitanju ostvarenja, jesu dve izložbe rukotvorina na kojima sam učestvovala u novembru i decembru, sada vec bivše 2010 godine. Odigrale su se u gradu u kom živim a za svoje učešće mogu da zahvalim grupi lokalnih entuzijastkinja, jako talentovanih devojaka i žena, za koju sam saznala iz i sa kojom se povezala putem net-a. One su u tome izvanredne (mislim prvenstveno na to čime se bave a to je izrada originalnog nakita, pletenina, šivenje torbi, slikanje, pravljenje čestitki)a ja se tek privikavam na javna izlaganja. Upoznala sam neka nova lica, doživela čar uzbudjenja kada se neko zainteresuje i sa oduševljenjem kupi ono čemu se srcem predaješ....i bude lepo :). Osim one doze straha da sve to moze da nestane, da ne zaživi, da ne bude ozbiljno a ja tome jako težim. U stvari, želim da ono što čini mi se umem da radim, i u čemu uživam bez obzira na sate provedene nad kartonom i trakama, uvek u društvu nezamenljive muzike, mora da ima neki smisao.

Traženje smisla u vremenu besmisla...valjda je to način...i da se Hronosu stane na crtu, a i sebi uinat dokaže da nije sve tako, tako....